Zaduženi prevod Marija Benedetija i namirivanje duga

Predgovor iz knjige Čudno, čudesno, čudovišno – Priče iz Montevidea

Dug je zao drug, kaže se u našem narodu i cilj ove moje priče o zaduženom prevodu, koja počinje daleke 1981. godine, jeste da na neki način namirim taj dug. U to vreme, kada smo Milena Trobozić i ja spremale diplomski iz španskog, jugoslovenska izdavačka kuća Prosveta nam je ponudila da napravimo izbor priča Marija Benedetija (1920-2009) i prevedemo ih na srpskohrvatski. Tako je ovaj latinoamerički pisac postao neizbrisivi deo naše biografije. Istovremeno, nas dve smo se uključile u već izgrađenu spisateljsku karijeru jednog od najvećih urugvajskih pisaca XX veka. Zahvaljujući našem prevodu njegova biografija je, od trenutka kad je knjiga pod naslovom Smrt i druga iznenadjenja ugledala svetlo beogradske jeseni, bila obogaćena prevodom na još jedan, za njega prilično egzotičan jezik.

I mada je to ukrštanje životnih tokova postalo nepobitna činjenica čim su prvi odštampani primerci knjige sa Benedetijevim i našim imenima stigli 1982. godine na Sajam knjiga, put pretapanja njegovih savršenih, glatkih španskih rečenica u rečenice našeg maternjeg jezika je bio trnovit. I dan danas, skoro četrdeset godina kasnije, sećam se ponosa i straha koji nas je obuzeo kad smo otvorile četiri zbirke Benedetijevih pripovetki: Tog jutra (1949), Montevideanci (1959), Smrt i druga iznenađenja (1968) i Sa i bez nostalgije (1977) koje nam je glavni urednik Prosvete predao pošto smo potpisale prvi ugovor u našim životima. Trebalo je to iščitati, odlučiti šta da prevedemo i prevesti.

Bilo je to vreme kada je Markes dobio Nobelovu nagradu za književnost, kad smo se zavodili na beogradskim žurkama prepričavajući još neprevedene Borhesove i Kortasarove priče, kada su u Beogradu knjige na španskom mogle da se kupe samo u knjižari SKC-a i kada se na TV ekranima još uvek nisu vrtele latinoameričke sapunice. Mislim da smo te godine na FEST-u Milena i ja strašno želele da gledamo film Karlosa Saure Krvave svadbe samo da bismo čule španski jezik. Bilo je to pre nego sto se u Beogradu otvorio Institut Servantes i pre nego sto se reč balkanizacija odomaćila u globalnom žargonu. Verovale smo tada da jezik može da se razume, stvarno da se razume, samo ako se u njemu živi, a nama je u to vreme još uvek nedostajalo da živimo i sanjamo na španskom.

I pored svega, usudile smo se da zaronimo u Benedetijeve rečenice, izronimo na srpskohrvatskom i da pretočimo njegov jezik u naš. Uspele smo da savladamo lavirint urugvajskog španskog i da razrešimo sve jezičke sumnje. I dok sada iščitavam naš prevod, izgleda mi kao da je neki arhiv prošlosti ispunjen tišinom između slova, čini mi se da jedan deo mene i dalje mukotrpno traži reči koje odgovaraju Benedetijevim idejama dok ih ona druga, koja je takođe ja, kritički čita i prosuđuje.

U vreme kad smo Milena i ja pokušavale da prenesemo sve moguće konotacije Benedetijevih priča iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina, Urugvaj se nalazio pod surovom vojnom diktaturom (1973-1985) i autor je živeo prvo u kubanskom, a onda i španskom egzilu.

Urugvaj je relativno mala nacija, stisnuta izmelju dva giganta, Argentine i Brazila, ali je njen glavni grad, Montevideo, u našoj zemlji, čije nas je lagano umiranje čekalo u ne tako dalekoj budućnosti, postojao kao mesto prvog Mundijala 1930. godine kada smo uspeli da postignemo još uvek neprevaziđeni reprezentativni fudbalski uspeh i osvojimo problematičnu bronzanu medalju sa kojom je posle bilo i nekih uzimanja i davanja. Mada tih dalekih osamdesetih godina ni film ni serija Montevideo Bog te video još uvek nisu bili napravljeni, fudbalski navijači su znali da smo u polufinalu katastrofalno izgubili sa 6:1 od budućeg svetskog šampiona i da su dva gola bila nepravedno primljena.

Međutim, iako priča koju želim da ispričam nije o mogućoj nepravdi Mundijala, ona je ipak o nepravdi, zaduženom prevodu i namirivanju duga. I sto se duga tiče, ne mislim na onaj dug koji prevodioci uvek osećaju prema originalnom tekstu sa koga prevode i na sva ona značenja koja se izgube prilikom promene izvorne u prevedenu priču i samim tim izdaje onoga što je pisac napisao. Milena i ja smo do kraja ostale verne originalu iako smo se slatko smejale dok smo zamišljale zbunjene čitaoce suočene sa rečenicama u kojima se opisivala jeziva žega Božićnog sunca! Vrućina? Za Božić? Naš juli i avgust iz severne hemisfere su bili meseci hladnoće i ledenih vetrova u Benedetijevom Montevideu. Na kraju, ponosne što smo se izborile sa svim nijansama kulturoloških i generacijskih razlika, predale smo rukopis i željno brojale dane do Sajma, kada je naš prvi veliki prevod trebalo da izađe. I u stvari ovaj dug koji mi ne da mira, počinje da teče negde od tog trenutka.

Za izbor i prevod 31 priče iz četiri zbirke su nas lepo platili. Bar je to nama studentkinjama tako izgledalo, mada bismo knjigu prevele i za džabe. Samo da vidimo naša imena na istoj strani sa Benedetijevim.

Mnoge inflacije i hiperinflacije su od tada prošle i ne sećam se tačne sume, ali znam da sam za taj novac uspela da kupim dobar deo avionske karte za Čikago. Karta je bila povratna, ali ja se nikada nisam vratila i kad sam po prvi put 13 godina kasnije putovala od Čikaga do Beograda, ni karta više nije važila, a ni avionska kompanija PAN AM ni Jugoslavija više nisu postojale. Ne samo da me je urugvajski pisac spasio građanskog rata i doprineo mom prestižu kao prevodiocu Marija Benedetija u trenucima kad bih konkurisala za stipendije za postdiplomske studije, nego mi je bukvalno platio put.

Prošlo je već 40 godina od tada i u međuvremenu je Milena prevela Markesa, Izabel Aljende i mnoge druge književnike, imala pozorišnu karijeru i čak i sama postala pisac, da bi se onda pre dvadesetak godina i ona preselila u Ameriku. Ja sam završila postdiplomske studije i postala profesor latinoameričke književnosti na Univerzitetu u Viskonsinu, ne mnogo daleko od Čikaga.

Kada sam za Božić 1993. godine po prvi put putovala u Montevideo, nisam mogla da ne pomislim na ,,decembarsku vrućinu“ koju sam upoznala kroz Benedetijeve priče. Fikcija ne laže, shvatila sam dok sam se preznojavala na prelepoj i prepunoj plaži Punta del Este. I mada moja zemlja više nije postojala, pasoš Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije je još uvek važio, tako da su mi činovnici urugvajske ambasade u Buenos Airesu, uvek spremni da poštuju zvanična dokumenta (što je Benedeti lepo opisao u svojim pričama), bez problema dali vizu sa kojom sam sledećeg dana ušla u stvarni Montevideo. Našla sam ulicu Solano Antunja 569 gde je živeo lik iz priče “Potkrovlje“. Popila sam kafu u kafiću na uglu Laranjaga i Rivera baš kao u priči ,,Rekvijem uz tost“ i u razgovoru sa nepoznatom devojkom saznala da je zatvor Migelete, iz te iste priče, sada paviljon Pirodnjačkog muzeja. I dok sam se šetala gradom Montevideanaca, nisam mogla da ne pomislim na Benedetija. Da li je ikada saznao za naš prevod?

I baš ovde, u stvari, taj dug ka čijem izmirenju vodi ova priča, postaje glavni lik. Raspitala sam se kod Branka Anđića, autora pogovora naše Benedetijeve knjige, i saznala da je Benedeti znao za prevod, ali da mu Prosveta nikada nije poslala nijedan primerak knjige. Saznala sam i da, iako je živeo blizu, u Španiji, i bio veliki socijalista, nikada nije posetio Beograd. I, mada je to manje važno za ovu priču o izmirivanju duga, da mu je, kad je bio mali, njegova dadilja Crnogorka recitovala naše epske pesme. Branko mi je rekao još nešto: negde 1993. ili 1994, kad je Benedeti – koji se krajem osamdesetih vratio u Urugvaj – držao književno veče u Buenos Ajresu, Branko mu je prišao da ga pozdravi i urugvajski pisac mu je rekao da ne samo da mu nisu platili autorska prava nego mu ni primerak knjige nisu nikada poslali. I na kraju krajeva, on nije čak ni pare tražio, nego je rekao da bi voleo da mu umesto novca pošalju grafiku ili sliku nekog našeg jugoslovenskog autora. I kad je Branko to preneo našem izdavaču on je samo slegao ramenima i opsovao.

Kad sam sledeći put otišla u Montevideo, u martu 2008, tačno sam znala šta treba da uradim. Ponela sam jedan od svoja dva primerka koja su ,,živela“ u moje dve domovine sa namerom da mu ga poklonim i tako namirim dug.

Moj prijatelj Iber Konteris iz Urugvaja je poznavao Benedetija i uspeo da mi zakaže sastanak sa njim. Ne samo da ću moći da se šetam ulicama grada koji sam upoznala preko njegovih priča, mislila sam, nego ću moći i da mu se zahvalim što mi je otvorio nove puteve u životu, ukazao kako da prepoznam drugo lice stvarnosti, što je pisao čudesne priče o samoći, rutini, svakodnevnom životu (koji nikada nije baš tako svakodnevan kad se malo začeprka), o problemima u ljudskim odnosima, o neumitnom prolasku vremena, o smrti i drugim iznenađenjima. Htela sam da mu se zahvalim što je do kraja verovao u ljudsku čast i što je dao autorska prava izdavaču koji je imao daleko manje časti i poštenja i što je svojim pričama obogatio mnoge čitaoce na srpskohrvatskom jeziku koje sam tokom ovih 40 godina sretala na raznim meridijanima i čije bi se lice ozarilo kad bismo došli do toga da sam ja jedan od prevodilaca te knjige koju, eto, oni još uvek čuvaju na polici i koja im toliko znači, i iz koje se još uvek sećaju one priče u kojoj…. Htela sam i da mu ispričam kako me je pre deset godina jedan od tih čitalaca pronašao u Americi jer je hteo da pravi kratki film na osnovu priče “Samo za predmete“ i pošto nije kod sebe u Njujorku imao primerak knjige, zamolio me je da mu je ja pošaljem. Želela sam da se zahvalim Benedetiju što je poklanjao ne očekujući da nešto dobije za uzvrat i što je meni i svim ostalim čitaocima dao mogućnost da vidimo da svet nije ni tako veliki, ni toliko tuđ i da imamo puno toga zajedničkog iako živimo tako daleko jedni od drugih. Sve to sam htela da mu kažem dok sam zamišljala kako mu poklanjam primerak ,,njegove“ knjige koja je u stvari bila ,,naša“.

Dva dana pre dogovorenog sastanka, čim sam sišla s broda, moj prijatelj Iber koji je organizovao naš susret mi je saopštio da je Benedeti teško bolestan, da je prebačen u bolnicu i da je njegov sekretar otkazao sastanak. Umro je nekoliko meseci kasnije. Priču o svetovima koje mi je prevod njegovih priča otvorio nikada nije čuo, a knjiga je i dalje kod mene.

Ako sam nešto naučila iz Benedetijevih pripovedaka, to je da priče, uključujući i one o nenamirenim dugovima, imaju sopstveni život i slobodu. Slobodu izbora, kretanja, skretanja i iščekivanja. Evo, na primer, ko je ikada mogao da pomisli da će nas ove čudne i strašne pandemijske godine, jedan od tih čitalaca mog i Mileninog prevoda, kontaktirati povodom objavljivanja novog izdanja Benedetijevih priča. Jer šta bi moglo više da razduži dug prema Benedetiju nego mogućnost da novi čitaoci imaju priliku da uđu u njegove priče. A Miško Stevanović, izdavač sa daleko više časti i poštenja, tu je da im odškrine vrata i omogući deo onog zadovoljstva koje smo svi mi, sledbenici Benedetijeve proze, u nekom trenutku osetili.

Ksenija Bilbija

Madison, Viskonsin, 2021.